Пише : Срђан  Рајковић

Богдан Дунђерски

Богдан Дунђерски

Романтично-бајковита поема неколико генерација, чедност, лепота, сан, уметност, предузимљивост и упорност, част, одмереност, аристократски манири и још много других карактеристика и особина краси племићко класје питоме равнице – Дунђерске. Посејано горштачком, грубом сеоском руком херцеговачког надничара Аврама након неколико деценија класје ће родити прелепе изданке најпознатије и најбогатије војвођанске породице: Гедеона, Лазара, Александра, Богдана, Јелену (Ленку), Емилију и Ђорђа Дунђерског. Породични хроничар Трива Милитар пише: „Дунђерски су обдарени природном бистрином и добрим срцем, издржљиви су и стедише, питоми, високог раста и лепе спољашности“.

Родоначелници породице

Историја породице славног имена и богатства, проткана је митом и легендом. Почиње у освит 18. века када је досељеник из околине Гацка, родоначелник породице, Аврам Дунђер (зидар – отуда презиме) копајући за надницу у околини Тисе угледао каљав ћуп пун златника. Ове златнике, или према другој легенди, оне које је добио од једног богатог и угледног турског велможе, као награду што га је у време аустро-турског рата 1711. године превезао на другу обалу реке и тако му спасао живот, Аврам је штедљиво и паметно користио до времена када му син Гедеон стасава за преузимање породичног посла.

Током 18. века Дунђерски сабирају и множе породично богатство купујући земљу и поседе српске властеле Стратимировића. Богић Вучковић Стратимировић устанком у Херцеговини помаже Аустрију у рату против Турака (1737-1739). Као израз царске захвалности Марије Терезије, Стратимировићи су по доласку у Бачку најпре примили племићку титулу, а онда им је припао Кулпин. Њиховом економском и материјалном пропашћу „откупиће их“ мађарска велмошка породица Шемзе. Двадесетшест година нови власници уживаће у велелепним парковима и дворцима. Из истих економских разлога, као и Стратимировићи, биће приморани да 1889. године имање продају предузимљивом и пословно енергичном Лазару Дунђерском (1833-1917) који ће овим уносним послом створити више него добар основ економског просперитета породице и зачетак стварања поседа фармерског типа у Војводини.

Сјај и раскош Дунђерских

„Лазар Дунђерски устајао пре зоре, лично надгледао радове и давао упутства при обради земље“ (Трива Милитар), а имања добијена од оца проширио купујући спахилуке Чеб (данашње Челарево), Турски Бечеј, Црну бару и Хајдучицу обједињујући неколико хиљада јутара плодних ораница. Користећи капитал и знања стечена путовањима по свету у пољопривредну производњу уводи нове културе, користи механизацију и вечтачко ђубриво. На прелазу два века ојачао је и као индустријалац. Градио је и куповао фабрике, млинове, две пиваре. Његова национална и друштвена активност била је упамћена донаторством и доброчинитељством према српској младежи дарујући новац за основање Васпитног завода за српску женску децу, Ангелианум, у Будимпешти.

Дворац Дунђерски

Дворац Дунђерски

Статусно достојанство неговао је куповином, обновом или изградњом нових двораца широм питоме равнице. Један од познатијих летњиковаца налази се у Челареву. Припадао је племићу Николи Безердију који је здање градио од 1834. до 1837. године. Неки извори помињу да је унутрашњост дворца била осликана фрескама, до продаје велепоседнику Лазару Дунђерском. Архитектонско-аристократски гламур „каштела“ у Ечкој угостио је 1820. на отварању, монденски свет тадашње Хабсбуршке монархије. Међу угледним гостима био је и гроф Естерхази који је са собом повео деветогодишњег дечака. „Чудо од детета“, Франц Лист задивио је присутне виртуозним музицирањем на клавиру. Био је то његов први концерт. Каштел су посећивали владари, политичари, уметници, писци и песници, научници. У њему су боравили краљ Александар И Карађорђевић, Паја Јовановић, Стеван Тодоровић, Лаза Костић, Јосип Броз Тито ( после II св. рата овај дворац је служио као резиденција  руководству тадашње ФНРЈ ). Аустро-Угарски престолонаследник Франц Фердинанд боравио је у дворцу у Ечкој четири пута. Последњи пут  само два дана пре атентата у Сарајеву, на Видовдан 28. јуна 1914.

Лазаров синовац Богдан Дунђерски био је велики газда, ал’ и велики боем. Сањао је, али и живео своје снове’’. Имао је три велике љубави – жене, коње и вино. Инспирисан чежњом  према лепој, а туђој жени, супрузи свог ковача, Мари Дињачки, саградио је у периоду од 1919. до 1925. године дворац из бајке – чувени и надалеко познати „Фантаст“. Цео комплекс простирао се на 65 хектара и обухватао је дворац, мали каштел, капелу Св. Ђорђа, ергелу тркачких коња и парк. Кажу да је дворац саградио,,из ината’’ само да би показао да, након прве аграрне реформе финансијски и економски није пропао. У њему је друговао с чувеним сликарем Урошем Предићем. Велики уметник одужио се непролазним вредностима на иконостасу капеле Св. Ђорђа. Уметничка представа Богородице с Христосом добила је Марин лик, по жељи Богдана Дунђерског.

Сјајни бисер велепоседникових снова представљали су „коњи врани“. Ергела је бројала око 1.400 грла. Њен понос био је трогодишњи пастув Фантаст. На београдском хиподрому, 1932. године освојио је трипл круну. Када је угинуо, власник га је сахранио на свом имању. Данас су кости најлепшег коња Богдана Дунђерског изложене у једној витрини дворца ( лобања и бутна кост ).

Велепоседник Дунђерски умро је 1. новембра 1943. године избегавши комунистички „народни суд“. Наиме, у партијском гласилу „Слободна Војводина“ објављен је 1943. списак класних, народних непријатеља на коме се налазило и његово име. Највише му је замерано што је у два мандата био посланик у мађарском парламенту, од 1911. до 1918. и од 1942. до 1943. године.

Песник и лепотица

Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
ко песма славља у зорин свит,
сваку ми махом залечи рану,
ал’ тежој рани настаде брид:
Што ћу од миља, од муке љуте,
Санта Мариа делла Салуте.

Лаза Костић

Лаза Костић

Нежне, романтичне, топле и заносне, анђеоски узвишене, најлепше риме српске лирике налазе се у петнаест строфа, лабудове песме „Санта Мариа делла Салуте“, љубавне опчињености и сањалаштва  Лазе Костића, испеване Ленки Дунђерској. Стварајући своју оду „Костић пише свом пријатељу Сими Матавуљу да му пошаље најлепше придеве којима су песници Данте и Петрарка опевали лепоту својих љубави -Беатриче и Лауре. Песник је током својих бескрајних шетњи сомборским улицама и фрушкогорским обронцима, стварао строфу по строфу ( пуних девет година ), дотерујући их док те замршене токове својих осећања није довео у склад и облик којим је био задовољан. У стиховима Ленка добија узвишеност и лепоту Богородице. Ленку су сви обожавали. Говорила је три језика, волела јахање, читање, музицирање на клавиру. Била је лепа, висока и отмена девојка, с плавим очима. А Лаза? Није смео да је воли. Писао је за њу, поклањао јој књиге у пресованој кожи са позлатом, а она захвална читала само оно што би јој он препоручивао. Волео је сваким даном све више. Сањао је ноћима, будио се са њеним именом. Трајало је то четири године. Потпуно немоћан и свестан да је Ленка за њега недостижни сан прекинуо је ту агонију и одлучио се на женидбу са својом дугогодишном вереницом Јулијаном. Веровао је да ће га брак одвратити од Ленке. Умрла је 1895. у Бечу од тифусне грознице. Њена смрт дубоко га је потресла. Виђен је на сахрани у Србобрану, а затим јој је сваке године давао помен у манастиру Крушедолу у који се често повлачио. Десет година након њене смрти Костић је наручио од Уроша  Предића њен портрет. Начињен у природној величини он приказује шеснаестогодишњу Ленку и налази се у дворцу Соколац, недалеко од дворца Фантаст. Пред смрт Лаза Костић оставља манастирима Крушедолу и Врднику по 1.000 круна да се чита молитва сваке године за спас душе Ленке Дунђерски и Јулијане Паланачки“ (Јован Ђорђевић- „Шарени свет казивања“).

Приче и анегдоте о Дунђерскима 

Дунђерски су у дворац увели  парно грејање, прво на Балкану. И данас се у Челареву радо препричава анегдота о техничком саветнику који је у Бечу пазарио цеви за грејање, али није знао како да их превезе до Бачке. На воз нису могле стати, а када би их превозио бродом, зарђале би због испарења воде и газда би га прекоревао мислећи да је купио стару робу. Због тога су конструисана специјална воловска кола која су седам недеља путовала до Беча. Сложено постројење постоји и данас али је у лошем стању. 

– По речима сликара Милорада Станојева, који живи у кући поред дворца и стара се о њему, по завршетку Другог светског рата неко од послуге Дунђерских, лојалан новим властима, испричао је како је свака од просторија имала сеф у који су богати гости остављали накит. Похотни „ослободиоци“ су дигли паркет и потпуно га уништили, али благо нису нашли.

– Краљ Александар Карађорђевић, који је овде три године летовао с породицом, редовном бродском линијом би долазио до Челарева, где би га чекале каруце и довозиле до дворца. Када би краљ скинуо наочаре и променио одело, нико га није препознавао,па би долазио неприметно, без свите и велике помпе.

Мештани причају како му је једне вечери била досадно па је замолио старог Гедеона Дунђерског  (1875-1939)  да играју покер не знајући да је он чувени коцкар. Краљ је губио велике своте и увидевши да неће победити рекао: „Ево имам у руци три краља, ја сам четврти, то је покер краљева“, на шта му је искусни Дунђерски одговорио: „Када игра Дунђерски Геца и још има четири кеца, онда четири краља не ваља“.

– Након Првог светског рата и велике аграрне реформе, много земље Дунђерских додељено је добровољцима са Солунског фронта и тада су захладнели односи између Гедеона и краља Петра Првог Карађорђевића. Гедеон Дунђерски је чак намеравао да поплоча рампу према вратима дводинаркама с ликом краља Петра, како би га коњи газили, а краљ му је поручио да може то да уради, али да динаре постави сечимице. Пошто би му у том случају требало много више новаца, Гедеон је одустао. Након смрти Гедеона Дунђерског Лазар Дунђерски и краљ Александар су поправили односе.

– У близини Новог Бечеја је дворац-летњиковац грофа Ивана Ивановића који је у мираз донела старија кћерка Лазара Дунђерског, Емилија. Дворац је ушао у легенду због раскалашног живота његовог власника, грофа Ивановића. Једном је, веле, на картама изгубио не само посед, већ и жену Емилију. Добитник је предложио да гроф Ивановић из пушке гађа јабуку на глави супруге. Ако погоди јабуку, а не главу, све добија назад. Гроф, иако пијан, успео је да поврати имање, али не и Емилију. Никада му није опростила ту срамоту и заувек га је напустила.

-Један од честих гостију дворца у Челареву је био песник Лаза Костић. У почетку је је песник долазио у својству забављача, увесељавао је госте, рецитујући на разним језицима, причајући вицеве и плетући свакојаке игрице за време вечере. Слуге су причале да је, када би приметио да га неко не слуша, сипао сарму или неко друго масно јело у чашу и, наздрављајући незаинтересованим гостима, просипао течност по њиховим скупоценим оделима.

– Историчар уметности, књижевник и културни радник Милан Кашанин записао је: Мало је вероватно да би Дунђерски дали своју кћер за Лазу. Не само стога што је био без положајаи прихода, него зато што је био тридесет година старији од ње. Они су помишљали да је удају за црногорског кнеза Мирка, али се он, у међувремену, оженио Наталијом Константиновић. Ленка је, пак, пожелела да пође за новосадског адвоката Стеву Адамовића, али је њенима сметало штоје две године млађи од ње.

– Имовина Матице српске броји 80 станова у Новом Саду (укупно 8.000 квадрата), али и 342 јутра плодне оранице у околини Бечеја, укључујући и прелепи дворац “Фантаст”, туристичку атракцију Војводине, који је Матици завештао чувени велепоседник Богдан Дунђерски – рекао је за “Новости” некдашњи Матичин председник, професор и академик Чедомир Попов.

ЛИТЕРАТУРА:

  1. Весна Димитријевић – „Дунђерски : историја једне велепоседничке породице : 1918-1941.“

  2. Јован Ђорђевић- „Шарени свет казивања“; Београд 2010. године

  3. Александар Касаш – Записи Лазара Дунђерског о свом животу и стицању породичног иметка, „Зборник Матице  српске за историју“, бр.51/1995. године

  4. Александар Касаш – Коме је Богдан Дунђерски – велепоседник старобечејски и србобрански оставио своје имање?

  5. „Зборник Матице српске за историју“ бр. 55 / 1997. године

  6. Часопис „Кровови“ бр.39 / 40, Сремски Карловци – 1997. године

  7. „Дневник“ Н. Сад ; јануар 1991. (фељтон у девет наставака) – Како је стварано богатство породице Дунђерски