Византијско царство или Источно римско царство је историјски термин који се користи како би се описало Римско царство из доба Позне антике и средњег века. Престоница Византије била је у Константинопољу и византијски цареви су владали царством као директни наследници римских царева. Не постоји тачан датум у историјској науци када почиње историја Византијског царства, односно када се завршава историја Римског царства. Као кључни датуми се сматрају 330. година када је Константинопољ постао престоница, затим година 395. када је цар Теодосије I поделио царство на два дела Источно и Западно и 476. година н. е. када је Западно римско царство престало да постоји.

Византијско царство

Византинци су сматрали себе Римљанима и говорили су грчки језик и током Средњег века развили су сопствену културу.
Током хиљадугогодишње историје Византија је доживела бројне успоне и падове. Византија је повратила западни део царства у 6. веку под владавином Јустинијана I. У 7. веку царство је поразило Аваре и Сасанидску Персију. Затим сз муслимански Арапи зазели већине блискоисточних поседа и крајем 7. века већину северноафричких поседа. Током 8. и 9. века, царство су уздрмале сеобе Словена и бугарских инвазија. Под Македонском династијом 867. – 1056 царство је доживело потпуну обнову и почетком 11. века било је водећа сила у Источној Европи и на Блиском истоку.
Сукоби са Селџучким Турцима у 11. веку проузроковали су трајни губитак у  унутрашњости Мале Азије.
Пад Цариграда током Четвртог крсташког похода 1204. године је био катастрофални ударац Византијском царству. Царство је обновљено 1261. године под влашћу последње византијске династије, династије Палеолога.
Спољни непријатељи и грађански ратови, још више су ослабили Византију.
Византијска историја завршена је средином 15. века османским освајањима, падом Цариграда 1453. године.
Византијско царство се данас сматра једном од најважнијих цивилизација у историји, Византија је дала велики допринос модерном свету у пољима дипломатије, архитектуре, књижевности, уметности и посебан допринос је дала у сачувању класичне књижевности.
 

Јустинијан Велики

Император Јустинијан-пуно име: Јустинијан Флавије Петар Саватије рођен je у Таурезуму 483. на 28 km од данашњег Лесковца, археолошки локалитет Царичин Град.
Познат је као последњи римски и први византијски цар, император Источног римског царства (од 527—565). Настојао да обнови моћ Римског царства која је била распарчана унутрашњим проблемима и упадима варвара, народа који су продрли на територију Западног римског царства.
Укинуо је све нехришћанске филозофске школе у Атини 529. године, укључујући и Платонову Академију. Сазвао је Пети васељенски сабор 553. године у намери да помири монофизите са православнима.
Сматра једним од највећих кодификатора целокупног римског права.
Порески намети изазвани сталним ратовима довели су до побуне “Ника” 532 год. где је за једно послеподне убијено 50000 људи.
Пошто је сузбио побуну „Ника“, Јустинијан је скупио новац преко Јована Кападокијског и склопио 532. г. тзв. „вечни мир“ (са персијским царем, Хозројем I Ануширваном. Препустио му је области Мартиропоља, Теодосиопоља, Амиде и Нисибиса и пристао на плаћање данка. На тај начин је Јустинијан добио одрешене руке за обнобу царства.
Јустинијан 22. јуна 533. шаље у Африку војску од 15.000 и коњаника под командом Велизара, једног од најбољих војсковођа старог света. Две битке недалеко од Картагине (Ад Децимум, септембра, и Трицамарун, децембра 533) као и заробљавањем краља Гелимера учиниле су крај вандалској власти у Африци, која постаје префектура.
535 год Велизар са свега 9.000 људи, започиње освајање Италије. Загосподаривши Сицилијом крајем 535, он осваја Напуљ  а децембра 536. улази у Рим. Источно-готски владар, Витигес, опседа га са огромном војском а з зиму 539—540, пошто је најзад добио појачање од Јустинијана, Велизар опседа Равену, улази на препад у град, маја 540, и заробљава Витигеса. Италија је враћена империји.
У походима на север, император Јустинијан стиже до Саве и Дунава, и око 535. године реновира град Сингидунум данашнји Београд
У Шпанији Јустинијан ослобађа само Андалузију и и у њој организује војно заповедништво.
532 год Персијанци почетком 540. нападају Антиохију, град разарају а становништво расељвају. Велизар ће их потући на Еуфрату, али је Јустинијан приморан да с њима, 546, затим 562. године, обнови мир
На Балкану се још од краја IV века појавила нова опасност: Словени, настањени између Балтика, Висле, мочвара Припети и Карпата, под сталним притиском завојевача из Азије, поделили су се у три гране и започели, да се шире у више праваца. Западни Словени заузимају, између Елбе и средњег тока Дунава територије које су напустили Германи. Источни Словени су образовали између Дњестра и Дона краљевину Анта. Од њихових племена Варјага (Руса), два века касније настаће Русија. Јужни Словени се појављују на доњем Дунаву
Они сваке године од 548. до 551 прелазе незаштићену границу и упадају све до Солуна и Цариграда. У исто време друге групације стижу до Јадрана (536). Племена настањена између доњег Дунава и Солунског залива потпадају под власт Хуна или Бугара, чије име примају. Ови пустоше Тракију, Илирикум, Грчку до самих прилаза Цариграду (538, 540, 558).
Тешкоће у којим се налази Источно царство одражавају се и на Западно где се јављају побуне. У Италији краљ Тотила поново осваја скоро цело полуострво, укључујући Рим, између 542. и 547. године. Велизаров наследник Нарзес, коме Јустинијан поверава, уз знатно појачање, врховно заповедништво над Италијом, поразио је Тотилу (552). У Африци под вођством гувернера Јована Троглите, угушена је побуна Бербера (546—548).

Јустинијанов новац

Као велики обновитељ старе моћи Римског царства, али у хришћанском духу и као изузетан хришћански владар, Јустинијан је настојао свим силама да одржи политику и духовни мир Царства, које је обухватало различите народе.
Посебно се старао о Цркви и православној вери, а потискивао је многобоштво, сујеверје, јереси. Старање о вери примећује се и у његовој огромној законодавној делатности, посебно у његовим Новелама (Новим законима) и Кодексу којима уређује и црквени живот:
У Јустинијановој теолошкој заоставштини налазе се и Исповедање вере (око 544), Три поглавља (око 551. године), затим Писмо или Посланица коју је упутио цариградском патријарху Мини
Монофизити су у Царству били тако бројни и јаки да је Јустинијан са њима водио преговоре. У Цариграду је одржан 532. године сусрет монофизитских и православних теолога али без успеха.
У покушају да измири становништво своје државе и учврсти јединство империје Јустинијан је сазвао Пети Васељенски Сабор (мај-јуни 553. године) у Цариграду. Римски папа је прихватио све саборске одлуке
Почевши од 555. године Јустинијан одустаје од освајања.
Трајни споменци које је Јустинијан оставио су: Кодекс (529), Дигеста и Институције (533) и Новеле (534).
Римско право које данас познајемо и које је основа савремених грађанских права цивилизације, заправо је Јустинијанова, византијска кодификација.
Током своје владавине Јустинијан је објавио велики број закона, теолошких списа, водио веома богату и садржајну преписку са државним и црквеним великодостојницима, и саставио црквену песму Јединородни Сине и Слове Божиј, која на литургији поје од 536. године.
За време Јустинијанове владавине саграђена је највећа хришћанска црква у Римском царству, Св. Софија (од 1453. постаје џамија, а од 1923. музеј) као и базилика у Равени. После његове смрти освојене земље поново су постале плен варварских народа, али његова Кодификација класичног римског права и допринос православној теологији представљају камене темељце савремене цивилизације.
Српска православна црква прославља Светог Јустинијана, цара византијског, 14. новембра по Јулијанском календару, односно 27. новембра по Грегоријанском календару, заједно са његовом женом, царицом Теодором.
 
Из Википедије, слободне енциклопедије

Приредио: Стеван Бурсаћ VI/1