Прокопијева Тајна историја – Historia Arcana
Прокопије из Цезареје је најзначајнији византијски историчар VI века. О Јустинијановој владавини највише сазнајемо из Прокопијевог дела. Као саветник Јустинијановог војсковође Велизара учествовао је у скоро свим ратовима, описао их је веома детаљно у Историји ратова. Као дворски хроничар цара Јустинијана оставио је спис О грађевинама. У том делу уздиже цара и велича његове градитељске подухвате. Прокопије је у потаји написао Тајну историју у којојје приказао најтамнијим бојама владавину цара Јустинијана и царице Теодоре. Тајна историја је својеврсна историја скандала,писана у тајности, објављена тек после пишчеве смрти. Преносимо одломак из дела Прокопијеве Тајне историје, у којој аутор са великом горчином описује владавину цара Јустинијана и царице Теодоре.
Цар Јустинијан и царица Теодора
„Теодора је била лепог лица и привлачна у сваком погледу, али је била ниска растом и уопштe није имала леп тен, него помало жут; поглед јој је био страшан и намрштен. Цео век људски не би био довољан да се испричају сви њени подухвати у позоришту, али ја сам одабрао неколико таквих у претходном приповедању и могао сам дати једну лепу црту карактера те жене за људе будућих поколења. А сада треба да укратко изнесемо и дела њена и њенога мужа, јер они у току свога живота нису урадили ништа одвојене једно од другога. Дуго се мислило да су они сасвим супротни како у мишљењу тако и у начину живота, али се касније показало да су они намерно такав утисак изазивали, како њихови потомци, договоривши се, не би подигли побуну против њих, него како би се мишљења њихових поданика међусобно разликовала у односу на њих двоје.
Царица Теодора – детаљ са мозаика из Равене
… А Теодора је чврсто и стално размишљала само о свирепости. Она никад није нешто урадила наговорена или приморана од неке друге особе, него је све радила сама тврдоглаво примењујући своју моћ, и нико се није ни усуђивао да се заузме за онога који је учинио неки преступ и да га оправда. Ни дужина времена, ни претераност казне, ни претња смртном казном, ни нека сплетка у вези с молбом, макар очекивала да ће са неба пасти казна на читав људски род, нису је могли наговорити да имало попусти од свога гнева. Просто речено, нико никада није видео Теодору да се помирила с неким који јој је нанео увреду, ни онда када би тај човек умро, него би и син покојников од царице примио у наследство исту мржњу коју је од оца наследио, и преносио ју је на треће поколење. Јер њен бес је увек био спреман да се покрене на пропаст људи, али је било немогуће ублажаити га.
Своје тело је неговала са више пажње него што је то било потребно, али ипак мање него што би то сама желела. У купатило је одлазила врло рано, а из њега врло касно излазила, пошто би се окупала, ишла би да доручкује, а после доручка би се одмарала. О ручку и вечери узимала би од свих јела и пића; спавала би увек врло дуго, и то дању до првог мрака, а ноћу све до изласка сунца. Иако је своје време неумерено трошила, ипак га је имала довољно да би владала Ромејским царством. И кад би цар некоме поверио неки задатак без њеног пристанка, судбина тога човека би се тако преокренула, да би убрзо после тога био отпуштен са своје почасне службе уз велику мржњу, и умирао би од најсрамније срмти.
Цар Јустинијан – детаљ са мозаика из Равене
За Јустинијана је било лако да управља свим стварима, не само због његовог несталног расположења, него и зато што је већим делом мало спавао – као што сам већ рекао – и што је био од свих људи најприступачнији. Људи су имали велику могућност, чак и они ниског рода и неугледни, не само да се сретну с овим тиранином, него и да разговарају с њим, и да се с њим потајно састају. Код царице, напротив, нису могли ући ни представнци власти, без дугог чекања и напора. Сви су морали бескрајно чекати, онако како је њој одговарало, с неком ропском упор- ношћу, у једној тесној и загушљивој просторији. Постојала је велика опасност за сваког чиновника да буде одсутан. И тако би они непрестано стајали на врховима прстију, и свако би извијао свој врат више него они који су били до њега, да би га запазили евнуси при изласку из собе. И неки од њих били би напослетку позвани, с муком и после много дана. Тада би улазили код ње у великом страху и врло брзо одлазили, пошто би извршили проскинезу и врхом уснице додирнули рис на њеним ногама. Није било дозвољено ни проговорити ни нешто затражити, ако она то не би дозволила. Држава се, наиме, срозала у ропство, с њом као надзорницом робова. Тако је Ромејско царство упропашћивано једним делом од тиранина који је изгледао питом, и од Теодоре, која је била тешка и претерано зловољна. У питомом човеку се крила несталност, а у тешкој природи њеној крила се препрека за рад.
Јасна је била разлика између њиховог начина мишљења и начина живота, а заједнички су им били грамзивост, страст за убијањем и неповерење према свему и свакоме. Јер обоје су имали изванредан дар за лагање, и ако би се за неког ко је увредио Теодору јавило да ради нешто што није у реду, па макар то било нешто што није заслуживало нимало пажње, она би одмали измислила оптужбе које нису имале никакве везе с тим човеком, па би тако ову тобожњу кривицу претварала у страшан злочин.“
Прокопије из Цезареје, Тајна историја, превео Албин Вилхар, Београд 2004.
Учионица историје 